Milojko Tadić: Ezan i zvona
Podne u Sarajevu, sredina maja. Grad vrvi od života koji je sav uzavreo i skoro proključao na suncu koje je ličilo na julsko. Prohlađeni trebevićki vazduh, jureći ka svom podnožju, unosio je potrebnu svežinu, mešajući mirise loja iz ćevapa, pečenog badema i sveže ispečene kafe, terajući nepca da se dobro okvase.
Sa obližnje džamije začuo se melanholični poj mujezina. Poziv na podnevnu molitvu prelivao se preko krovova i ulica, mešajući se sa žamorom grada. Nedaleko od islamske bogomolje čula se zvonjava zvona različitih zvukova. Jedno je imalo reske, a drugo duboke tonove. Osim te razlike, za nijansu su se razlikovala i po vremenu udaranja. U nekom trenutku bi im se zvuci poklopili, da bi se na takav slučaj opet čekalo da prođe po desetak otkucaja.
Kad bi se dogodilo da se pogode zajedno sa ezanom, tada su se stapali u jedan fini akord, što je kod mene izazivalo veliku radoznalost, jer sam ih pažljivo slušao i pokušavao da predvidim kada će se takav sklad ponovo dogoditi.
Comments