​

Majko moja nesuđena,
sestro sele neviđena,
nevestice okićena
oj, istoče moj!
Svake blage, vedre zore,
kad još zapad mraci more,
od sunašca iza gore
primam pozdrav tvoj.

Još u prvom dobu rosnom,
duhu čilom i ponosnom,
želji plahoj, bistrom oku,
meta beše na istoku.
Kad god su nas magle skrile,
sumor-tice doletile,
kad zevaše dani gnjili
meni su se otvorili
na najlepšoj sveta strani
najsjajniji đulistani.

Kad je ovde stisla zima,
misleć’ da sam ti na grudima
bilo mi je k’o proleće,
miris’o sam razno cveće.

Kad su jadi na me pali

i čase mi ogorčali,
tražećʼ samo malo leka
nađoh mnogo u tebeka.

 

​