Виртуелна изложба „Иранска ноћ Јалда“
Културни центар Ирана представља виртуелну изложбу „Иранска ноћ Јалда“
Ноћ Јалда (Shab-e-Yalda), позната још и под називом Ноћ прве зимске четрдесетодневнице (Shab-e Chelleh), једна је од најстаријих персијских светковина коју сваке године 21. децембра обележавају Иранци широм света. Јалда је прослава зимског солстиција, последња ноћ јесени и најдужа ноћ у години.
„Истинска зора сванути знај да неће, Док ноћ Јалда коначно не прође.“ (Сади Ширази)
Реч „јалда“ преузета је из корена сиријског арамејског језика и значи „рођење“. Арамејски језик је некада давно важио за међународни језик на Блиском истоку. Немали број стручњака сматра да је ова реч у персијски језик ушла у доба сасанидске власти и графема писаних с десна на лево. С обзиром да је реч „јалда“ попримила и значење плодности, као и због чињенице да након ње наступа зимски период у којем дани постају све дужи, а ноћи све краће, Иранци су ову ноћ столећима обележавали на посебан начин верујући да управо ова ноћ рађа сунце. Због тога су, уосталом, десети месец свога соларног календара назвали „деј“ у значењу дан, јер су веровали да се дан рађа након ове најдуже ноћи у години.
Свечано обележавање ноћи Јалда везано је за вишевековну изворну иранску традицију која егзистира од древног доба. У давна времена су Иранци живели пољопривредним животом у којем су кретања небеских тела, смене годишњих доба и дужине трајања ноћи и дана, имале посебну важност. Увидели су да у одређеним годишњим добима дани постају дужи и да им то погодује, јер под дневном светлошћу могу обављати много више дневних активности.
Ирански, индо-ирански и европски Аријевци су израчунали да се најкраћи дан налази на крају јесени и да након тог дана дани почињу бивати све дужи. Стога су почели веровати да се дан и дневна светлост рађа управо у тој најдужој ноћи у години коју су назвали ноћ Јалда – ноћ рођења, ноћ плодности. Осим Иранаца ову ноћ су славили и бројни други народи широм света, али не на тако свечан начин. Иранци су ову ноћ поставили као последњу ноћ у години након које наступа прва зора у новој календарској години. У древном авеста језику календарска година је почињала у зиму, а реч „сареда“ или „саредха“ у овом језику, осим значења „година“ носи и значење „наговештај Ахурамаздине победе над Ахриманом и његовим злим силама, победе светлости над тмином“.
У познатом делу „Асар ал Бакије“ једног од највећих иранских и исламских научника и мислилаца Абу Рејхана Бирунија, на 255. страници, први дан месеца деја назива се „кхор“ у значењу „Сунце“, а у манускрипту Мас’удијевог „Кануна“ чуваног у Британском музеју у Лондону овај дан се спомиње као „кхоре руз“ односно „Сунчев дан“. Иако је у појединим делима овај дан споменут и као „кхорам руз“ у значењу „благословљен дан“, ми ћемо навести објашњење о ноћи Јалда које преузимамо из једног од најстаријих речника писаних на источним језицима, „Бурхан-е кате’“:
„Јалда је последња јесења и прва зимска ноћ. Реч је о најдужој од свих ноћи у току целе године. У овој ноћи Сунце стиже до свог једанаестог станишта и она је крајње неповољна и неблагородна.“
С обзиром на чињеницу да је реч о најдужој ноћи, односно најдужем присуству ноћних тмина које су симбол злих сила на Земљи, древни Иранци су ноћ Јалда сматрали негативном па су стога у њој палили велике ватре како би ширили светлост и тако помагали позитивним силама светла у борби против негативних сила мрака. Осим тога, у својим кућама су постављали софре на које су стављали воће сачувано у траповима као и суво воће. Та софра са свежим и сувим воћем звала се „мјазд“, а на њу су постављане и семенке које се у зороастријанској терминологији називају „лорк“. Древни Иранци су за сваку светковину постављали софру која је, у складну с приликама, имала своје особености. Осим сезонског и сувог воћа Иранци су на те софре стављали и обредне предмете попут посуда за ватру, мирис, храну и слично.
Иранци су понекада ноћ Јалду до јутра проводили на обронцима планинског масива Алборз, чекајући да сване нови дан са новим зрацима Сунца. Понекада су, опет, ноћи проводили у својим светиштима молећи се да светлост освоји победу над мраком. Увече су учили молитву „Неј Јад“ којом су се Узвишеном Богу захваљивали на пруженој помоћи и дариваним благодетима. Сутрадан – првога дана месеца деја којег су још звали и „хор руз“ и „дејган“ – посвећивали су се одмору од целоноћног бдења и молитве. Интересантан податак је да су у древном Ирану првог дана месеца деја сви људи били равноправни, чак су и краљеви облачили најједноставнију одећу, а сви послови су обављани на добровољној основи, јер нико није имао право наређивати никоме. Тог дана је било забрањено ратовање и проливање крви, чак и животињске. То су добро знали и непријатељи Ирана, али су поштовали верска убеђења и осећања Иранаца, па су прихватали краткотрајно примирје у време трајања ове светковине. Нису ретки случајеви у којим су та краткотрајна примирја прерастала у дугорочну обуставу ратних сукоба. На дан „дејган“ нису ни радили, јер су страховали да би, у случају обављања радова, могли погрешити, а чак и најситније грешке почињене тог дана сматрали су изузетно великим. Древни Иранци су борово дрво сматрали оличењем снаге и моћи, па су се на овај дан окупљали поред борова и заветовали да ће до наредне године засадити још једну борову младицу.
У древном Египту је још прије 4.000 година одржавана прослава „препорода Сунца“ која је наступала истога дана као и ноћ Јалда. Древни Египћани су ту светковину славили дванаест дана у част дванаест соларних календарских месеци и величали су победу светлости над мраком. Такође су места на којима је слављена та светковина украшавали с дванаест палминих грана, чиме су означавали крај старе и почетак нове године.
Древни Грци су првога дана зиме славили Дан божанства Сунца којег су звали наталис еневиктус. Реч натал у преводу значи рођење. Корени утицаја свечаности одржаване поводом обележавања Јалде били су врло присутни међу Грцима, а најизраженији пример је славље којим је величан Сатурн.
У деловима јужне Русије још увек се уприличавају церемоније које увелико подсећају на церемоније којим су древни Иранци обележавали ноћ Јалда. Најважније одлике тих церемонија оличене су у спремању локалног слатког хлеба у облицима животиња, игрању локалних игара, распршивању семенки разнога биља и опонашањем сетве, те прекривању прозора кожом и вешањем вуне о стропове соба.
Асирци у овој ноћи једу суво воће, седе и славе се до иза поноћи, и отварају и читају Хафизов „Диван“.
Ноћ Јалда посебно поштују и следбеници маздакизма, а посебним церемонијама је обележавају и становници Памира који се налази на северу Авганистана и југу Таџикистана.
Иранци већ хиљадама година ноћ Јалда проводе у кругу породице и најближих пријатеља. Они славе и својом радошћу терају тугу узроковану ноћним тминама. Овај лепи обичај је сачуван и по доласку ислама, а у Ирану се ноћ Јалда након доласка ислама обележава уз учење Кур’ана и пригодних молитви, и уз читање Хафизове исламске поезије.
Изложба се може погледати ОВДЕ
Извор и фото: Културни центар Ирана
Comentarios