Iljas Efendijev: Vuneni šal (azerbejdžanska priča)

VUNENI ŠAL

Kada je ZIM1, savladavši beskrajnu stepu, napokon dospeo na farmu sa četiri kućice od opeke, koje su se nalazile na onižem brdu, već je počelo da se smrkava.

– Saznaj, deder – obratio sam se vozaču Mikoli – u kojoj od ovih kuća živi devojka Sudaba.

– Šta da joj kažem, ukoliko je kod kuće?

– Kaži da je došao jedan njen rođak i da hoće da je poseti – odgovorio sam posle kratkotrajnog kolebanja.

Kada se Mikola, krupan i veseo mladi Ukrajinac, glasno šljapkajući đonovima po vlažnom glinenom tlu, popeo uzbrdo i nestao u sumrak, iza tamnobelih zgrada, izvadio sam cigaretu i pripalio. Ubrzo su se na brdu pojavila dva obrisa. Pored vozača je hodala visoka žena u tamnoj haljini. Nešto mu je objašnjavala, pokazujući rukom u pravcu već pocrnelog horizonta. Mikola, koji nikad nije imao dovoljno strpljenja da hoda polako, strčao je niz brdo. U sledećem trenutku, nešto teško je palo u blato, i odmah nakon toga se u tišini čulo upečatljivo rusko „dođavola!” Nisam stigao da izađem iz automobila, a Mikola je već bio pored.

– Šta se desilo?

– Nıje kod kuće, kažu da je u košari, kod ovaca, eno iza onog brda.

– Idemo tamo!

Zbog neprohodnog blata, ZIM je jedva savladao manje od kilometra od kuća do

košare.

Krupni vučjaci ljutog laveža opkolili su automobil. Iza zidane kapije čuli su se

glasovi.

– Kuš, psi! ... Kuš...

Rasteravši pse, prišla su nam dva pastira.

– Da li ovde radi gospođa Sudaba? – upita Mikola, izbacivši glavu kroz prozor

automobila.

– Da – odgovori pastir sa čupavom šubarom i gunjem – to je naš veterinarski

tehničar.

– Recite joj da je došao njen rođak iz grada i da hoće da je vidi.

– Trči, pozovi sestru Sudabu – reče pastir u gunju drugom, mlađem pastiru.

– A vi, molim vas, uđite unutra.

– Zahvaljujem – odgovorih – moramo da nastavimo dalje.

Iz obora je dolazio pomešan opor miris dima i neoprane vune.

Sudaba je u pratnji mladog pastira užurbano prišla automobilu.

– Ko me je tražio?

– To sam ja, Sudaba – tiho sam izgovorio, otvarajući vrata automobila. Pogledi su nam se susreli. Ćutala je nekoliko sekundi, a potom zapanjeno, skoro šapatom upita:

– Ti? Kojim dobrom?

Svetlo iz automobila obasjalo je njeno lice, nežno poput latica ruže.

– Uđi u kola – predložio sam – hladno je.

Nekako je mahinalno sela pored mene.

Zalupio sam vratima. Pastir u gunju se osmehnu sa razumevanjem, dade znak svom mladom prijatelju, koji nas je znatiželjno gledao, i uđoše u košaru.

Odjednom se i Mikola uzvrteo.

– Idem ja da vidim stado – reče, izlazeći iz kola.

Ostadosmo sami.

– Što si se toliko zadržala na poslu? – upitao sam.

– Ovce su počele da se jagnje.

– Je l’ ti mnogo teško ovde?

– U početku je bilo... Sad sam već naučila da radim.

– Dobijaš li pisma od kuće?

– Da, često.

– Na moje pismo nisi ni odgovorila.

Tužno me je pogledala i ništa nije rekla.

– Zašto ćutiš, Sudaba?

– A da li je imalo smisla i odgovarati na to pismo?

I zaista, da li je? ... Koliko dugo bi mogla da traje ta prepiska? Pa ja sam joj otvoreno govorio da se nikada nećemo venčati. I ne zato što je Sudaba loša devojka, ne! Ako bi u Bakuu, na primer, bilo svega pet predivnih devojaka, onda bi Sudaba bila jedna od njih. Jednostavno, imao sam planove u vezi sa svojom naučnom karijerom i mislio sam da, ako želim da ih ostvarim, moram ostati neženja. I zato su me Sudabine reči, koje je upravo izgovorila: „Da li je imalo smisla...”, pogodile pravo u srce.

– Imaš pravo što se ljutiš na mene – rekao sam joj – nisam ti pomogao da ostaneš u gradu.

– Nisam na to mislila.

– Ako se sećaš, jednom si mi to nagovestila, kada si već bila na kraju kursa.

– Pa, nagoveštaj si mogao i da ne razumeš – šaljivo odgovori ona, opet me ovlaš pogledavši.

– Ne, razumeo sam, sve mi je bilo jasno; samo, znaš, imao sam tada veliki problem... Mogao sam u gradu da zaposlim samo jednu od vas dve – tebe ili svoju sestru; a tu su, naravno, određenu ulogu odigrali i moja majka, rođaci... (Sudaba i moja sestra su zajedno završile institut.)

– Kako je Frangiz? – prekinuvši me, Sudaba se raspitivala o sestri.

– Radi. Uskoro se udaje.

– Znam, pisala mi je – Sudaba se osmehnu.

– A šta, vi se dopisujete?

Potvrdno je klimnula.

– Zašto mi Frangiz ništa o tome nije rekla?

– Ja sam je zamolila.

– Zbog čega? Sudaba – uznemireno sam rekao, osetivši da je došao taj trenutak – zamolio sam vaše ministarstvo za dozvolu da se vratiš u grad i započneš naučni rad. Na kraju krajeva, završila si institut sa odličnim uspehom.

– Hvala, ali, stvarno, uzalud si se brinuo.

– To kažeš zato što si ljuta na mene?

Tužno je klimnula. Oboje smo ćutali.

– Ispunio sam svoju dužnost.

Podigla je obrve i uputila mi dug i nežan pogled. Činilo se da je želela da prouči

svaku crtu na mom licu...

– Da li želiš nešto da pošalješ u grad?

– Ne – odgovori isto tako nežno. I odmah nesigurno dodade: – Izvezla sam šal za majku... Razmišljam, možda...

– Daj mi, odneću.

– Neće ti biti teško?

– Nimalo, poslaću po vozaču,

– Samo, šal nije kod mene, u kući je.

– Nema veze, idemo po njega.

Pritisnuo sam sirenu u kolima. Zajedno s Mikolom došao je i mladi pastir i, ovog puta ne obraćajući pažnju na mene, čistim karabaškim dijalektom radosno saopšti:

– Sudaba-badži, ovca Gumral je ojagnjila dvoje.

– Trenutak – izvini se devojka i izađe iz automobila. Šljapkajući po blatu zajedno sa mladim pastirom, potrča u košaru. Vratila se posle dva-tri minuta i rekla:

– Oh, Džamile, tako su lepi, tako lepi, kada budeš video, nećeš moći pogled da odvojiš.

Kao nekada, nežno je izgovorila moje ime, kao najrođenije, i opet sam video varnice koje su planule u dubini njenih očiju, dajući lepotu i živahnost nežnom devojačkom licu. No, zapazivši moj pogled, spustila je trepavice i zaćutala. Opet je progovorila tek kada je automobil došao do kuća na farmi.

– Hajdemo, bićeš naš gost.

– Zar te neće ogovarati zbog toga?

– Mene ogovaranja ne zanimaju! Odmorićete se malo, a ja ću napisati majci pisamce.

Ovog puta se nisam usprotivio. Izašli smo iz automobila, napolju se nije mogao videti ni prst pred okom. Iz džepa je izvadila malu baterijsku lampu i osvetlila nam put.

– Imaš čak i baterijsku lampu?! – našalio sam se.

– Ovde se bez nje ne bi snašao – odgovori. – U poljoprivrednoj zadruzi postoji čak i mala hidroelektrana. Trenutno je proširujemo. Uskoro će stvari krenuti nabolje: sprovešće struju i do nas.

Okliznuvši se, uhvatila se za moju ruku. Osetivši poznat dodir njene ruke, setio sam letnjih večeri u Bakuu, kada smo zajedno šetali obalom mora, pored mladih bagremova.

Ona je znala da se nećemo venčati. A ipak je nikada nisam video tužnu. Samo jednom se rasplakala. Od srca, gorko. I razlog tome sam bio ja. Od sestre sam čuo da su prosili Sudabu, a da ona nije pristala.

A prosac je bio dobar mladić: pametan, lep, obrazovan!

– Uzalud si ga odbila – započeo sam razgovor na tu temu, kada smo se uveče našli kod bagrema. – On je veoma dobar mladić.

Devojka je zastala, pažljivo me pogledavši. Nikada ranije nisam video takav izraz njenog lica. Učinilo mi se da će svakog časa zavrištati i sunuti mi u lice najuvredljivije i najzlobnije reći.

Međutim, devojka to nije uradila. Oslonivši se na drvo, zaplakala je... A potom, ne rekavši ni reči, spokojno me uhvati pod ruku.

Savladali smo uspon i ušli u malu mračnu Sudabinu sobu, osvetljenu petrolejskom lampom. Pored vrata je bila mala gvozdena peć. Na sredini sobe stajao je sto pokriven belim stolnjakom i tri stolice. Iza starog paravana nalazio se devojčin krevet. Na malom pisaćem stolu pored prozora ugledao sam radio-prijemnik „Rekord”, mastilo i pribor, nekoliko brojeva časopisa Socijalističko seosko domaćinstvo Azerbejdžana i otvorenu knjigu.

Uzevši mi kaput i kapu, Sudaba ih okači na jednostavnu drvenu vešalicu.

– Za početak se napijte čaja ili, možda...

– Veoma smo gladni – rekao sam i, pokazavši na mali gvozdeni tiganj, šaljivo

dodao: – Bojim se da će nam to biti malo.

– Tetka hoće da vam napravi pilav – osmehnu se Sudaba.

– Hvala!

– Ovaj gost ne voli pirinač – reče ona tetki, postavljajući sto. Zatim je ispred nas

iznela glavno jelo.

– A ti da uzmeš nešto? – upitah.

– Sad ću i ja da sednem. Danas nije bilo vremena čak ni za doručak.

Međutim, ona nije jela ni sa približnim apetitom kao mi. Polako žvaćući hranu, posmatrala je kako halapljivo jedem. Kao nekada, kada je bilo prilike da doručkujemo zajedno, gledala me je sa lakim nadmenim osmehom.

Kada smo završili s jelom, Sudaba nam je dala čaj i sela za pisaći sto da napiše pismo. Gledao sam njene čiste, kratko isečene nokte, koji odavno nisu bili kod manikira. U njenim rukama ogrubelim od hladnoće osetio sam nekakvu surovu, prirodnu lepotu. Nevoljno sam podigao glavu, pogledao u njeno lice i trgao se. To lice nije bilo samo do najsitnijih detalja nepoznato, već se činilo sasvim drugačije, čudno i tuđe. I na tom licu, osvetljenom žutim zracima lampe, postojala je ta prekrasna lepota, koju sam ja prvi put video i osetio.

Tamnokestenjastu talasastu kosu svezala je u rep. Senka ispod spuštenih trepavica zaklanjala je oči. Nežne crte lica, pravilan i senzualan nosić, paperjaste dlačice iznad gornje usne, mali crni mladež s leve strane dugačkog i vitkog vrata – sve to je davalo njenom licu osobitu privlačnost. I ranije sam bio oduševljen Sudabom. Ali sada... u maloj, lampom osvetljenoj sobi, dok napolju vlada crna mračna stepa, njena lepota je za mene bila potpuno nova... nova pesma. I upravo u tom trenutku, hladno fijukanje vetra, digavši

se tamo u prostranoj stepi kroz koju sam prošao, zaglušilo je tu pesmu bez reči. Moje srce je obuzela neočekivana tuga, osetio sam se zaboravljenim od celog sveta.

Napisavši pismo, Sudaba ustade, donese mekani vuneni šal iza paravana i, stavivši na njega koverat, pažljivo ga spakova i zatim umota u parče platna.

Mi smo bili već obučeni. Pružajući mi šal, iznenada se zaustavi, oslušne zavijanje vetra i predloži:

– Možda da ostanete da prenoćite, pa da pođete ujutru? Tetka i ja ćemo se smestiti u susednoj sobi.

– Bolje je da ostanete – posavetova nas visoka žena, koja je u tom trenutku ušla u sobu sa rukama punim drva. – Pada jak sneg, ubrzo će zavejati sve puteve. Izgubićete se u stepi, ne daj bože.

– Neće se ništa desiti – rekoh, i uzevši šal od devojke stavih ga u mali kofer.

Moguća opasnost, o kojoj je žena govorila, izazvala je u meni nalet energije. Tužno me pogledavši, Sudaba više nije insistirala, i uprkos mom protivljenju, ispratila nas je napolje, do samog automobila. U mračnoj stepi vetar je zavijao i padao je sitan sneg...

Kada je Mikola seo u automobil, upitah tihim tužnim glasom:

– Sudaba, zašto si tvrdoglava, zašto nećeš da se preseliš u grad?

Uzela me je za ruke, kako je to ranije radila, kada bismo se rastajali nakon srećnih večernjih sastanaka, i bliskim, iskrenim glasom ogovorila:

– Džamilj, ja na tebe nisam ljuta... Nikada se nisam ljutila! – poče teško da diše, i sekundu kasnije, nastavi: – Ja ću te uvek pamtiti po dobrom. Kreni, toliko je hladno!

Čuvaj se! Ukoliko se izgubite na putu, pratite moje svetlo. Neću gasiti lampu do ujutru. Naše svetlo se vidi do samog puta za Baku.

Rastavši se s njom, brzo sam seo u automobil.

– Doviđenja – reče Mikola, ovog puta na ruskom, iako je sa nama uvek govorio na azerbejdžanskom jeziku.

– Do viđenja – odgovori Sudaba, i ja osetih suze u njenom glasu.

Automobil krenu napred, osvetljavajući pobelelu stepu. Izašao sam iz automobila i okrenuo se, a na belom snežnom horizontu video sam Sudabinu figuru. Još uvek je stajala na istom mestu i gledala nas. Tek mnogo kasnije sam ugledao kako se mali bledi zrak polako podiže ka visoravni. To je, očigledno, bilo svetlo njene lampe.

Udaljavajući se sve više od farme, okretao sam se, gledao u svetla, i video kako su se jedna za drugim gasila. Konačno, usred crne stepe ostalo je vidljivo samo jedno, jedva primetno svetlo. Ali, eto, i ono nestade. „Da li je ugasila lampu?”, pomislih tužno.

Međutim, usamljeno svetlo se opet pojavilo i konačno nestalo neko vreme nakon toga, kada smo izašli na magistralu za Baku. Činilo se da je tama koja je okružila stepu postala još gušća, hladnija i tužnija. Uzeo sam svoj koferčić i stavio ga na kolena. Kada sam ga otvorio i počeo da dodirujem šal rukama, preda mnom se, u svojoj čudesnoj boji, pojavio lik devojke, koja je dva sata ranije sedela u lampom osvetljenoj sobi i pisala pismo. Lik se pojavio i odmah iščezao, i ja, usred stepe obasute hladnom tamom, osetivši se potpuno beznadežno, uronih u vuneni šal...

Ujutru, kada sam došao kući, cela naša porodica, skupivši se za stolom, pila je čaj. Tu je bio i moj otac, profesor na institutu, koji je bio prilično mladolik, i sestra Frangiz, i njen muž, i moja majka, koja je uvek volela da se lepo oblači. Dočekaše me radosno i ljubazno i počeše naizmenično da me ispituju. Jedino je sestra Frangiz ćutala i sa oduševljenjem me posmatrala. Osetivši njen pogled, požurio sam u svoju sobu i zatvorio vrata, tačnije, zaključao ih.

Zatim sam uzeo vuneni šal i sakrio ga u ormar za knjige, čiji ključ sam nosio sa sobom. Uveče sam ga izvukao iz ormara, kako bih ga odneo gde treba. Ispod nabora platnenog poveza ispade delić šala, ispleten od nove merino vune.

Taj šal je isplela ona, a sada ga ja zauvek šaljem onome kome je i namenjen. Pogledao sam kroz prozor i rekao vozaču koji je čekao u automobilu:

– Možeš da ideš, Mikola, danas mi nisi potreban.

Kada je automobil otišao, osetio sam trenutno olakšanje i radost u srcu. Stavio sam šal na stočić, koji je stajao pored mog kreveta.

Ali, bilo kako bilo, šal je morao da se uruči domaćici. Sledećeg dana nisam ga poslao po vozaču, već sam ga odneo sam. Pritom, tajno sam izašao iz kuće. Zapitaćete se: zašto? Zašto nisi želeo da niko iz tvoje kuće vidi taj šal? Ne znam, ništa ne znam.

Premda sam puno puta pratio Sudabu do samog ulaza, u kuću nisam ulazio i njenu porodicu nisam poznavao. Znao sam da je jedinica. Znao sam, takođe, i da je njen otac, stari učitelj ruskog jezika, tri godine ranije otišao u penziju.

Popevši se uz stepenice, našao sam se u zajedničkoj prostoriji i upitao jednu Ruskinju, koja je prostirala veš, u kom stanu žive Movsumzadeovi. Žena mi drage volje pokaza vrata. Pozvonio sam.

– Uđite! – iz stana se začuo muški glas.

Ušao sam. Za malim stolom, postavljenim na sredini sobe, sedeo je otac i čitao novine; majka, koja je sedela bliže vratima, krpila je čarape. Neobično su ličili jedno na drugo. Oboje su bili istih godina. Oboje su bili sedi. Bili su omanji, puniji i srdačni. I jedno i drugo su me, pozdravivši se, sa znatiželjom gledali kroz naočare.

– Ovo je poslala Sudaba – rekoh, i čim sam stavio paketić na sto, oni ustadoše i

skinuše naočare.

– Vi radite tamo? – upita starčić.

– Ne – odgovorih – bio sam tamo poslovno.

– Sedite, sedite – predložili su uglas i seli tek pošto sam ja privukao stolicu i seo.

– Kako je ona, da li je oslabila? – upita majka.

– Nije, izgleda bolje nego dok je bila ovde.

– A vi ste je i ovde viđali?

– Da, jesam – odgovorih, i kako bih im odvratio pažnju, dodadoh: – U šalu je i pismo.

Majka je nestrpljivo otvorila paketić, otvorila koverat i tek što je počela da čita, otac, stavljajući naočare, reče:

– Daj, deder, meni.

I uzevši pismo, poče glasno da čita:

„Dragi oče i majko,

Juče sam dobila vaše pismo. Nema potrebe da se brinete za mene. Osećam se vrlo dobro. Mama! Ispunila sam tvoju molbu i stavila gvozdenu peć u sobu. Gospođa Hala živi sa mnom, kao i ranije. Čuvam se. Jedem na vreme. Što se toga tiče, možete biti spokojni.

U seoskoj zadruzi su zadovoljni mnome. Juče je dolazio direktor, pohvalio je moj rad, kaže, od kada je Movsumzade došla, četvrta farma je zauzela prvo mesto. U farmi su me izabrali za predsednika mesne zajednice. Kao predsednik mesne zajednice, pred rukovodstvom poljoprivredne zadruge pokrenula sam pitanje o izgradnji malog parnog kupatila za radnike farme. Prekjuče su poslali troje kola pečene opeke. Mama, taj šal sam isplela od naše merino vune. Nagradili su me. Doći ću krajem proleća i dovesti vas kod sebe, živećete malo ovde... Kažu da je proleće na ovakvim mestima živopisno. Kako je očev bol u nogama? Ne puštaj ga na vlažno vreme. Čujte, ne tugujte! Na proleće, kada budem došla, kupiću vam televizor. Čuvajte se! Ljubim vas oboje puno, puno! Vaša ćerka

Sudaba.”

Otac je još uvek gledao pismo. A majka je prelazila rukama preko šala. „Od naše merino vune...”, ponovi i nežno se osmehnu. Od dodira tih malih naboranih ruku, izgledalo mi je da se vuneni šal budi, postaje lepši. I ponovo se osetivši kao čovek koji je sve izgubio, koji je ostavljen i zaboravljen, ustao sam. Stari ljudi su mi se dugo zahvaljivali.

Već sam se pozdravio i izašao iz sobe, kad majka upita:

– Vi tamo više nećete ići?

Ukočio sam se u mestu i, kao da sam čuo nešto najneobičnije na svetu, naizmenično sam gledao u starca i staricu. Kako joj je palo na pamet to pitanje? Pa ja ne radim tamo! Samo što sam objasnio da sam tamo bio poslovno. Zašto bi trebalo da opet idem tamo?

– Da – odgovorih – ići ću, obavezno ću ići!

– Ukoliko spremimo nešto za ćerku...

– Ja ću joj odneti!

– Kada ćete krenuti? – upita ovog puta otac.

– Za tri dana – odlučno odgovorih, ne razmišljajući puno. – Spremite šta želite, ja

ću svratiti i uzeti.

„To je to! ... To je to! ...”, zamišljeno sam ponavljao, hodajući ulicom i ubrzavajući

korak.

Sledećeg jutra, pošto sam predao izjavu u ministarstvu, ne rekavši nikome u kući, pošao sam u grad i kupio verenički prsten. To je naš stari običaj...

Ponovo je nastupila mračna noć. Opet je pao sneg, pokrivši beskrajnu ravnicu. Uostalom, ko će ga znati, možda je to bio onaj isti sneg koji je pao pet-šest dana ranije, kada smo prolazili tuda. Automobil sam vozio sam i gledao u svetla farme koja su bila vidljiva u daljini. Međutim, sada nisam sedeo u ZIM-u, već u malom automobilu GAZ 69, koji su mi dodelili.

Vozio sam i kao kada se na nebu, pred svitanje, ugase sve zvezde, osim severnjače, na farmi su se svetla gasila jedna za drugim. U tamnoj stepi videlo se samo jedno svetlo, i, orijentišući se uz pomoć njega, ne izgubivši se, stigao sam na farmu.

prevod na srpski: Sandra Bogunović i Aleksandar Jovanović

(izbor iz knjige priča azerbejdžanskih pisaca)

1 ZIM – limuzina koja se proizvodila u vreme Sovjetskog Saveza, u periodu od 1950. do 1960. godine. Bio je to prvi model limuzine proizveden u fabrici GAZ. Na našim prostorima, model automobila ZIM poznatiji je pod nazivom volga.

* Iljas Efendijev (1914–1996), narodni pisac, dramaturg, istaknuti predstavnik umetnosti Azerbejdžana, dobitnik državnih i međunarodnih nagrada. Autor više od dvadeset knjiga, među kojima su: Vrbe nad kanalom, Drenov most, Tri druga za planinom, Pisma iz sela, Vedre noći, Ne osvrći se, starče i mnoge druge. Autorova dela su prevedena na mnoge svetske jezike, a pozorišna dela Pesma je ostala u planini, Porodica Atajevi, Ti si uvek sa mnom, Uništeni dnevnici, Ne mogu da zaboravim, Čija krivica, Čudan mladić, Veruj nama, Huršidbanu Natavan, Šejh Hijabani, izvođena su u pozorištu i postala su klasici azerbejdžanske književnosti. Po njegovim delima snimljeno je više od deset igranih i dokumentarnih filmova, među kojima su: Tražite nas u planini, Čudna je naša sudbina, Moja krivica, Porodica Atajevi, Sudbina vladara, Čekaj me, Ti si uvek sa mnom i mnogi drugi.

#iljasefendijev #priča #azerbejdžan