Dušan Dojčinović: Uspavanka za brata Kabira
Nek idu, dođavola,
godine bola,
što ništa ne donose,
i nju mi odnose…
Odlazim daleko, gubim je iz vida,
nek ostane noćas,
između četri zida,
više je ne tražim,
jer, bole laži,
odlazim daleko..
Nek idu dođavola godine snova,
što ništa ne doneše i
nju mi odneše.
Jer gde da odem, ja nju sretnem,
i sliku joj metnem,
i opet je pomenem, svakom je pomenem! Poneću samo ja kofer stari, i nešto stvari,
jer upamti ovo,
neću nikad da osedim.
Ne plači, brate Kabire,
bejah i ja vođa putnika,
drhtaše ruka,
usne zanemeše,
drhtaše ruka,
ta znam šta je i bol, i muka.
inspirisano nedavnim događajima iz Kabula, i ljudima koji samo s jednim koferom, napuštaju zemlju
