Поводом критичког текста у дневном листу Политика о животу у Оману
Као неко ко се професионално бави новинарством и ко заговара идеју културне разноликости, али и као неко ко је две године живео у престоници Омана, имала сам потребу и осећала професионалну дужност да се осврнем на текст Сање Топаловић „Да зна баба Милева колико плаћам паприке у Оману?“ објављеном у рубрици Мој живот у иностранству, у недељу 14. октобра 2018.
Прво што ми је скренуло пажњу када сам прочитала наслов текста јесте да се поткрала грешка код фотографије која је требало да илуструје текст. Свако ко је бар неко време провео у Оману, може да уочи да се на тој фотографији не налази Оманац, нити да се ради о пијаци у Оману, како стоји у опису испод фотографије. С обзиром на то да се као извор фотографије наводи Пиксабеј (Pixabay), тиме је још лакше утврдити да се заправо на слици налази продавац воћа у Египту, на некој од уличних тржница у Каиру.
Ако се има у виду да ауторка у тексту о свом животу у Оману (притом не наводи у ком граду живи) пре свега ставља акценат на лошу храну, сматрам да би читаоце требало информисати да у Оману, односно у његовој престоници Мускату (Maскату) не постоје овакве уличне пијаце. Оман, посебно његова престоница, има веома развијену мрежу хипермаркета у којима се може наћи најразноврсније воће и поврће и то по цени која је свакако већа него у Србији, али је тај податак потпуно непотребно наглашен, ако имамо у виду да је стандард у Оману много већи него у Србији, па је разлика у ценама свих производа сразмерно већа месечним примањима (која су и до пет пута већа него у нашој земљи).
Оно на шта бих такође волела да укажем у вези са овим текстом јесте блага доза ксенофобије која провејава кроз цео текст, а у коме се Оманци који су иначе веома љубазни, мирољубиви, предусретљиви и позитивно настројени према свим странцима, називају „неописиво лењим“ што је некоректна генерализација, поготово ако имамо на уму да ауторка ради и зарађује у земљи тог истог народа. Ништа мање није увредљива ни њена опсервација да се по слетању на аеродром може приметити „гомила Индуса која се гура и скупља без икаквог повода“ и који могу да вас „прегазе“. Оман није много насељен, нити је то његова престоница Мускат, те тако нигде, па ни на аеродрому где су иначе гужве нормална појава, не може да се стекне утисак да ће неко да вас „прегази“. Ко год је имао прилику да посети или да живи у земљама Залива добро зна да тамо на рад долазе многи народи, од Индијаца (не само Индуса), Филипинаца, Арапа, али и многих других народа из Европе и света.
Писати о једној врло мирној и уређеној земљи високог стандарда као што је Оман, захтева разматрање са много више аспеката од искључиво лоше хране и несносних врућина, јер су то општа места, ствар географског простора, културе, навике и укуса. Сасвим је јасно да се по питању хране и климе нигде не можемо осећати као код куће! Оман и његова престоница Мускат имају пуно тога да понуде, само је потребно потрудите се да се његове лепоте и открију. Из личног искуства сам се уверила у врло занимљиву културну баштину Оманаца на коју су они веома поносни, а коју сваки странац може упознати ако се упути у неки од бројних музеја и етно кућа које се налазе у старом делу града. Престоница Султаната Омана, град Мускат је, примера ради, веома чист, уређен и миран град, са веома лепим плажама и шеталиштем поред обале. Народи који у њему живе имају право на исповедање своје вере, у шта сам се лично уверила. Као куриозитет наводим пример, да је у додатаку једног од најчитанијих оманских дневних листова ове године објављен и чланак о Западном Балкану, у коме је на врло леп начин представљена Србија те упућен позив читаоцима да је посете. За крај бих само још рекла да је можда право време да се успоставе дипломатски односи између Србије и Омана, те предлог да ми њима понудимо оно што је код нас најбоље и највредније, а да од њих научимо оно што нама недостаје ‒ толеранција!
Др Ана Стјеља, главни уредник магазина за културну разноликост „Алиа Мунди“
Фото: Ана Стјеља
