Baba Tahir: „Rubaije“ (izbor iz poezije)
1.
Kalandar[1] sam, tumaranju samo veran,
Ni za šta nevezan i nimalo smeran;
Besciljno lutam po danu, a uveče
Jastuk kameni za počinak je spreman.
2.
I danju i noću pustinja mi je stan,
Pod blagim nebeskim šatorom čekam san,
Ni bol ni groznica ne muče me, al’ znam
Samo da tugujem dok skitam noć i dan.
3.
Ruže cvetaju uz nežne majske grudi,
Sa svake grane bezbroj slavuja gudi,
Al’ Zemlja meni ne može dat užitka –
Goruće srce za svaku radost grdi.
4.
Tvoja me lepota nikad ne napušta,
Meki obraz tvoj u srce mi se spušta,
Stisnuću oči čvrsto, ljubavi moja,
Da pred slikom tvojom utonem u Ništa.
5.
U lov poleteh jednom, kad bejah soko,
Tek nagla strela probi krilo široko.
Čuvaj se zato, neoprezni letaču!
Najbrže strele katkad lete visoko.
6.
Bez tebe u vrtu, dobro znam to, Bože,
Miomiris ruža da cveta ne može,
Niti suze tuge, sakrivene smehom,
Sjaj radosti nikad da utre sa kože.
7.
Surova tlačenja dušu mi pustoše,
Srce pamti sve što oči susretoše,
Ja skovaću sablju, čeličnu, šiljatu
Oči poraziti, da srce prodiše.
8.
O, ti kod koga je ni veća ni manja
Mera Božanskoga od kafanskog Znanja,
To jest – baš ništavna! Smeš li da se nadaš
Čemu od sveta o kom nemaš saznanja?
9.
Možeš čak i lav il’ ljuti tigar biti,
O srce, srce, što sa mnom ratuješ ti,
Ali poklekneš li, krv proliću tvoju;
Za šta da te smatram tako ću saznati.
10.
Draga, od tog dana, posle tvog odlaska
Sve je tako mračno, jer nema tvog bljeska!
Krivinom se tvojih obrva ja kunem –
Samo s jadom delim postelju od peska.
11.
Kneže moj! Od žalosti mi srce vene,
Iste su mi dnevne kao noćne sene,
I često tugujem što sam tako tužan –
O, nek neko uzme zlo srce od mene!
12.
Ljubavi, u purpur sada me obuci,
Kô dodatni ukras Jad na mē navuci,
Ipak hvaliću te, kao Zora Sunce,
Dok poslednje trube ne zagrme zvuci.
13.
Ja sam kao Feniks, tolike sam slave,
Lupanje mog krila sažiže gradove.
Ako bi me neko na zid naslikao,
Pao bi taj zid preko njegove glave.
[1] Sufijski red lutajućih derviša. – Prim. prev.
Izdavač: Utopia
Prevod sa engleskog: Milan Vićić
*Baba Tahir je persijski pesnik iz 11. veka koji je pisao na luri dijalektu, jeziku iz Hamadana gde je pesnik rođen i gde je umro.
