Душан Дојчиновић: Пешчани сат - жедна земља
Пешчаник сат на радном столу, чика Ахмета је неумољиво, цурио, и показивао да смо се нашли у разговору, читавих сат и по.
Моје име је Акбар, Муслиман сам, и по свом верском опредељењу, сам Шит, дошао сам из Ирана после несрећног грађанског рата, који је трајао осам година.
-Дошао сам у Тел Авив, издавачу, на ноге што се каже, при том Јеврејском, чији је главни уредник такође, Муслиман, али по свом верском опредељењу, сунит.
Оберучке ме је прихватио, као син оца, и између нас, мислим, мене и чика Ахмета, није било никаквих разлика, сем у погледу, верског опредељења.
-Чила Ахмет је бнио речит, начитан, и говорио је правилно, арапски, граматички за разлику од мене који сам долазио из провинције Ирана, сеоцета, кога готово, нема, на мапи, Муслиманског света, а опште је познато да је нас Шита тек, 10%, а да је Сунита 90%, у свету Муслимана, а у преводу то сеоце, са енглеског језика, значило би: „Жедна земља.
-Свим својим бићем, осећао сам да сам изабран међу масом Муслимана, који пишу, Орхан Памук ми је био звезда водиља, млад месец, на ведром небом у ноћи.
Од малих ногу сам веровао у лик Алија.
Он је и по верском учењу, мог деде Махатме, најближи народу, изабран од њега, посланик, нешто попут зета, у фамилији, и у свом својем посланству, међу Шитским народом, био је и остао први мушакарац и Мулсиман и мушкарац.
-Још верујем у то!-ускликнуо је својим протезама, пуних устију!
-Да“! Да!“
-Чика Ахмете!!!
-Добро, није ме корио, био је толерантан.
-И , ти о томе пишеш у свом првенцу :“Пешчани сат.
-Да, чика Ахмете.
-За мене он јесте правоверни халифа, био је и остао пример на кога смо гледали у селу „жедна земља“, као на град знања, учености...
-Свако од нас Шита, био је његова капија!
-Она порушена“!? -Мало ме испровоцирао, чика Ахмет..-Не! Не! Никако!
-Чврсто смо веовали у то што смо знали, и стојали постојано попут небеске капије...
-Фатима, Хасина и Хусеин, коме смо вршили „намаз“(молитву), одувек су били вредни дивљења, и код Вас сунита.
-Је л тако чика Ахмете!?
-Да! Да!-готрово у даху потврди да не зазива опет зло! У смислу вербалног сукоба.
-И о томе си писао у свом првенцу, „Пешчани сат,“!?
„Да!“ Да! , -готово без даха, изнесох своје потврдно мишљење, чика Ахмету.
-Па то си сви знамо.
Али, не и у не- муслиманском свету.
-За суните, за Вас опште је познато да халифе одувек представљају политичку моћ, тај проклети долар, коме сте се Ви клањали, је Бог!?
-Куш!, -Престани!!!
-Сада ја испровоцирах, чика Ахмета, што ми и није била намера...Добро, добро, некако се примири, и о сукобима код Карбале, си писао у свом роману:“Пешчани сат!
-Па, да, то се не заборавља, и не само то, него и сремност на мучење, тотално страдање, занемаривање, трагедије...
-Добро, добро, готово ме прекиде...
-И ти то желиш, да ми објавимо!?
-Не, само то, већ све што, ми лежи на души, и испољио сам у свом роману :“Пешчани сат.
Након своје Исламске револуције, на шта је Иран то испољио у медијима...
-Медији су пуни тога, синко!-Рече ми готово попут психотерапеута.
О томе и како су отац и старији брат Хасан убијени!
-Баш као мој отац и брат, од Вас сунита.
-Али ја сам одмах, кад је кренуо тај несрећни рат између Иркака и Ирана, кренуо, и долетео у Тел Авив. -Рече ми Ахмет.
И приви ме на груди, и помилова, по глави, попут, оца, брата и све фамилије.
-Ми смо веровали, у то учење Шита, како је Хусеин, повео своју, породицу, и следбенике, против, војске, Калифе, Јазида, у Карбали, било је то 680.године.
-Да ли је битка у Карблали толико битна!?
-Армија од чак хиљаду војника савладала је својих седамдесет противника, на бојном пољу.
-Хусеионово тело је обезглављено, након битке.
Дванаест од једанеаест имама, умрло је мученичком смрћу, а лојалност према посланиковој кући, и његовим потомцима, чини темељ, и грађу овог романа.-
Објавићемо то сигурно.! Имам обавезу према твом оцу.
Тираж првенца, „Пешчани сат, је плануо у Израелу, Тел Авиву, и широм Муслиманског света.
У канцеларији чика Ахмета, прославили су овај успех.
Пешчани сат, је био исцурео до пола...
Од тантијема, и тиража, продатог, за пар година, саградио сам бисту, обезлављеном, Алији, и приземну породичну кућу, у селу Жедна земља, у селу где живим и стварам на арапском језику.
Ја шит, Акбар.
-То ћемо ставити на полеђини књиге,!-рече ми чика Ахмет, док је роман, био још у настајању.
Роман Жедна земља, -пешчани сат, доживео је вртоглаву славу у Муслиманском свету, широм планете.
-Те ноћи, на Велеки петак, као да је Бог плакао над Јерусалимом, и мноштвом света, који је изашао на улице, како би испоштовао своје обичаје за Васкрс.
Угледао сам мношто ходочасника из православног света, и нису ми уопште сметали, сметала ми је гужва, и једва сам се пробијао, не би ли ли отишао у чајџиницу „Барјам, на периферији, Јерусалима.
-Испијао сам вруће шербе', испијен од умора, и недосањан, баш као и ходочасници, из Србије, Ниша, које сам упознао још уз авиону, за Тел Авив, и сит се испричао, и голготском Српском народу, на енглеском језику.
-Полегали на степенике богомоља, били су покривени хиљадама звездица, то је био њихов хотел, а небо, се већ било разведрило у ноћи на Велику суботу.
-Одмах након разговора, са чика Ахметом отишао сам таксијем за Јерусалим, не би ли походио, и наше светиње, у појасу Газе, у Палестини.
-Како је господин амерички председник, запалио ватру, прогласивши, Јерусалим, јевреским градом, и развукавши тим речима :“бодиљикаву жицу, око Палестине, у мислима ми је лебдела америчка застава која гори, а коју сам угледао у конгресној библиотеци града Вашингтона, захваљујући Србину, извесном чика Паји, какао су га звали сви од реда.
Мене, онако црнпутог, једва су сумњичаво пустили да уђем на територију САД-а, као да сам не дај боже терориста, присталица ИСИС-а, а ја сам био сам шит, не толико екстреман, колико, верског опредељења, и учења, однегован њиме, од малих ногу.
Ту сам угледао неки часопис, из Црне Горе, бр.17, и ова корица, са окруженом џамијом, из Палестине ми је баш запала за око и привукла ми пажњу.
-Прену ме глас, конобара, да затварају, да је фајронат, и да мом трећем чају од шербета, полако долази крај.
Окренуо је пешчани сат на шанку, конобар, који је био уједно и власник, чајџинице: „Бајрам!
Са неколицином гостију , на периферији Јерусалима, готово сам заспао за столом...
-Свежи ваздух из пустиња, мало ме је расанио, и угледао сам месец и звезду северњачу, сетивши се опет мог узора Орхана Памука, чије сам књиге, просто гутао, у знатижељи, и носталгично се враћао у своје сеоце „Жедну земљу, мислима.
Погледај укуцај у Гугл, чика Ахмете:
Како је почео бесмислени рат у Босни.
Текст је био на енглеском, у Њујорк тајмсу
На дан 05.априла, 1992. У Сарајуву на мосту Врбиња, убијене су Суада Дилберовић, и Олга Сучић. Учеснице мировних антиратних демонстрација,
Оне су прве сарајевске жртве, рата у Босни, и Херрцеговини, од 1995.године, мост Врбиња, назван је у њихову част, мост Суаде и Олге.
-Текст говори, о две жене једној Српкињи и једној Муслиманки које су протествовале мирно, а пострадале. Коб рата, узбуркане страсти и ватре, које је Запад запалио, никако се нису могле угасити, ни она киша која је целе ноћи лила над Јерусалимом, не би ли зауставила, пожар рата на Балакану у Сарајеву.
-Чика Ахмет је констатовао:
-Жалосно. Диван гест, мост који спаја безумље рата, и врлину мирољубља,
Док сам испијао врући шербет, у чајџиници, на периферији, начуо сам како је Света Земља, Јерусалим, у борби за воду.
Имају новца ко блата, богати Јевереји, и Палестинци поједини не заостају за тим богатство, али вода је суво злато.
Пустиња, жедна кише, баш ко то је, моје село: Жедна земља.
Жедан за водом.-
Најближа оаза је на километар два хода, у близини нашег соецета Жедна Земља.
Хаџија Муралем се је посебно истицао , и да је у Јерусалиму борба за водом. Да су браћа у Сирији, у бесмисленом рату, због нафте,
-Бесмислени рат, „прогонећи „Исис“, они су направили реку избеглица, из Сирије.
Ратна дејства, ваздушни удари, и потупно разорена привреда, инфраструктура, деловали су језиво.
Сви су умешали прсте, понајвише, В.Британија и Америка, а и Русима се усладила“, та борба за нафтом“! Јер „није ухватила „присталице Исиса!?...
-Возе и они огромна кола попут Американаца
Ко! –направи се луд, један од гостију чајџинице.
-Па Руси, оне Москвиче, а Американци Доџове, и свакакве лимузине.
Слушао сам и попут детета, упијао ову полемику из чајџинице, с намером да се њиховом беседом, заокупљен, кренем да пишем новелу „Жедна земља,
Шшш! –утишао је конобаре, уједно и власник ове шаролике чајџинице, на ободу Јерусалима, све присутне, па и мене.
-Лађе су пловиле по заливу..-Акбаре то су танкери са нафтом, којима је Ирак, наплаћивао таксу. Како је дошло до несрећног рата, између муслиманске браће
у Ираку и Ирану.
-Е овако Акбаре, рече ми Ахмет:
„Ирак-Иран-рат“:
Ирачко-ирански рат је рат између војних снага Исламске Републике Ирана, и Ирака који је трајао од септембра, 1080.до августа, 1988.године, то га чини најдужим конвенционалним ратом у двадесетом веку.
-Знам, знам! –рекох Ахмету.
-Овај рат и јесте заливски рат!
Пре заливског рата, овај рат је називан једноставно заливкси рат.
У Персијском заливу, и граници Ирак- Иран, рече ми Ахмед,
-То знам, потврдих готово у даху Ахмеду, ја Акбар.
Сукобљене стране
Иран:Ирак
-тачно! -А команданти и вође!?
-Ајтолах Хомеини и Садам Хусеин.
- У погледу јачине
-На сто хиљаде, су бројили
плус цивили и милиција
Са обе стране!!!
-А жртве и губици!?
-Између 450000-975000 (100.000 убијених биолошким оружјем) било је на страни Ирана, док је Ирак бројао иузмеђу 450000 и 650000 жртава.
Како је почео Иранско-Ирачки рат, пита ме готово са знатижељом, вероучитељ:
-Па, почео је након копнене и ваздушне инвазије, ирачких снага на Иран 22.септембра, 1980. Године, као последица дугих, граничних окршаја, и међународних спорова између две земље, а додатно мотивисан, и страхом о д Иранске муслиманске револуције, 1979.године, и њеним могућим утицајем на дуго угњетавану Шитску већину у Ираку.
Један од разлога, је и жељс Ирачког руководства, поготову председника С.Хусеина, да Ирак,буде на месту најдоминантније заливске земље.
-Ирачки циљ! - колики је то био?
-Упита ме чика Ахмед.
-Ирачки циљ, је био да користећи, хаос Исламске револуције, у који утонуо Иран , заузме, што веће делове, Иранске територије, па је стога отпочео, напад без објаве рата.
-Упркос томе, Ирачке снаге су оствариле врло ограничен успех, до јуна 1982.фосдине, Иран је успео да поврати, готово, све територије, које је првобитно изгубио од стране ирачких снага.
Наредних шест година, Иран је био у оафанзиви, са мањим и већим успесима.
Специфичност, Ирачко-Иранског рата, је чињеница, да је у њему учествовао, велики број сателитских снага, од којих су свакако најпознатије Ирански левичарски покрет, народни Иранцки Муџахедински Покрет, који се поротивио Исламској револуцији, и симпатисао је политику Садамове Ба'шат партије, а са друге стране, у Ираку курдске пешмерге које су због дугогодишње, агресије нашле савезника за борбу против, Ирачке државе у Ирану. Упркос сталним, позивима за примирје од стране, Савета Безбедности УН, непријатељства, су се наставила све до 20.августа, 1988.године, када су обе стране прихватиле резолуцију, 598. Уједињених нација. Повлачење иранских снага са Ирачке територије, је до средине септембра, да би се испоштовале гранце обе земље одређене Алжирским споразумом из 1975.године, а последња размена ратних заробљеника , одиграла се тек, 2003.
-То знам,!
-рекох Ахмеду
-Па то читаш са Википедије!!?
-Па да Акбаре, ха, а нисам ни ја компјутер, видиш!?
-Рат је обе земље коштао, енормно, како у људским губицима, тако и у економском смислу, око пола милиона Ирачких и Иранских војника, и исто толико цивила, је погинуло. А огроман број је рањрен и повређен.
-Међутим упркос, огромним жртвама рат није донео никакве промене у територијалном смислу. Кроз историју, овај рат, је често поређен са Првим светским ратом због рововског ратовања, километара бодљикаве жице, око ровова, употребе митраљеских гнезда, масовних јуриша са бајонетима те употребе, огромних самоубилачких људских таласа коју су јуришали преко нечије земље, као и употреба, хемијског оружја, првенствео итерита и сирина (1)
-Као сад у Сирји!?
-Јок! -То је Америчка измишљотина, буди убеђен, у то. Наметнут рат Сирији је трајао (педесет )50 сати, и није добио дозволу савета безбедности УН.
Једна од одлика овог рата је такође велики степен, умешаности, Иранских земаља, првенствено САД, Совјетског Савеза, Израела, Француске, али и многих арапских земаља, првенствено заливских , које су подржавали Ирак, кредитима,
-Узроци рата-
Иранско-Ирачки
Шта знаш о томе!'
-Готово ништа!. –
Нисам био ни рођен у сеоцету:“Жедна земља“.
Ево појаснићу ти историју.
-Овако Акбаре, рече ми Ахмед.
Још од Османско-Персијских ратова, у 16-ом, и 17.веку, Иран (до 1935. Године – Персија) и и Османлије, су се борили за контролу над Ираком
(тадашња Месопотамија).
Првенствено због контроле над воденим путевима Шат ел Араба, који су били витални за поморске трговачке руте и излаз на Персијски залив.
Коначно границе, између, две земље су утврђене, примирјем, из 1639.године, и остале су непромењене, све до 20.века.
-Са открићем нафте, овај поморски пут, добија, на значају, како за Иран тако и за Ирак, пошто је Шат ел Араб, био главна рута, извоза нафте, из обе заливске земље,.
Да би се спречили понтенцијални сукоби Иран и Ирак, поптисали су 1937. године споразум, којим су границе, поново јасно дефинисане, а исте године, су обе државе, постале потписнице, Садабијског уговора, који је у суштини био пакт, о ненападњу, између Турске, Ирака, Ирана, и Авганистана, чиме су односи две земље, додатно ојачани.-Уговор из 1937. Године дефинисао је границу изнеђу Ирака, дуж тока реке где је најнижи ниво исте, у току суше, (на источној страни Шит ел Араба) са изузетком градова, Абандан и Корамшер, где је граница ишла дуж тзв. Телвега, обвласти најниже елевације коју Шат ел Араб достиже у свом току. Овакав уговор, је де факто да Ираку контролу над највећим делом водотика, а Ирански бродови су морал да плаћају пловну таксу за коришћење истог.
-Сад знаш Акбаре, -рече ми чика Ахемд.
.Знам-потврдих у даху.
И не само то!!!-рече да нагласи чика Акмед. Наиме 1955. Године, обе нације су потписале, Багдадски пакт. Међутим државни удар, у Ираку 1958. Године довео је на власт националистичку владу коју је додуше на крактак период иступила из пакта.
Ирачки лидер генерал Абу Ал. Карим Касим
изјавио је 18.децембра, 1959.године:
„Ми не желимо да се осврћемо на историју арапских племена у Ал :Ахуазу, и Мохамареху( ирачки називи за иранску провинцију Хузестан, и град Корамшар,
„запамти то Акбаре
-Хоћу! Хоћу чика Ахмеде!
-Османлије су доселиле Мохамедех, који је био део Ирачке територије, у Ирану.
„Ирачко незадовољство, због чињенице да Ирак контролише нафтом богату, провинцију Хузестан, коју су Ирачани још и назвали Арабистан што на персијсиом грубо звучи „Арапска земља“.
-Моје сеоце, зове се „Жедна земља“, (упадох чика Ахмету у одговр)
-Као и због чињенице да ту провинцију, настањује углавном, становништво, које говори, арапским језиком, није било само реторичко. Ирак је потпуно, почео да подржава, сецеонистички покрет, у Хузестану, и у исто време је лобирао за своју циљ на међународном плану. На низу састанака, Арапске лиге, Ирачани су покушавали да нагласе проблеме својих територијалних претензија, ка Хузестану, додуше без великог успеха.
Ирак је показивао све веће незадовољство, и све мање жеље, за испуњавањем, потписаних уговора и пактова са Ираном, поготово, након доласка на власт Сосијалистичке Ба'ат партије 1968. Године ( која је дошла на власт, државним ударом) и након смрти председника Галала Абдерта Насера, 1970. године, који је важио за највећег арапског лидера, услед чега је Ирак сада већ под потпуном контролом Садама Хусеина, постао самопрокламован, „лидер, арапског света“ , пренаглашавајући, проблем својих односа, са Ираном око Шат ел Араба, као проблем, целог арапско света
.Жедна земља, *ИЗВОР: ВИКИПЕДИЈА
У исто време средином 1960-их година, Ирански шах Реза, Пахлови је покренуо велике реформе, Иранске војске.
Захваљујући огромним средствима добијеним од нафтне, индустрије, али и добрим политичким везама, са Западом пре свега САДЕ и УК, Пахлови, је мога да у врло кратком року уложи, рекордне суме новца у Иранску војску наоружање огромним киоличинама врло савременог наоружања.-Овакво бесомучно трошење новца, на восјку и наоружавање, изазвало је још веће тензије, и Иран сада као локална војна сила почео је да гледа, на своје односе са Ираком са другачијег нивоа.
У априлу 1969. Године Иран је прогласио уговор из 1937. застарелим и прекинуо је са плаћањем таксе Ираку, за коришћење водених путева. Шах је навео као главне аргументе, да готво увек речна граница иде уз палвег? Као и да већину пловила која саобраћају дуж Шет ел араба чине Ирански танкери, те је сходно томе уговор из 1937. неправедан према Ирану. Ирак је запретио ратом у случају да Ирански бродови покушају да користе, пловне путеве без плаћања таксе, али кад је 24. Априла, 1969. први Ирански брод слободно запловио шат ел Арабом, уз пратњу бродова, Иранске ратне морнарице, Ирак као војно неупоредиво слабија, земља нје урадио ништа.
Иранско наоуружавање и одбацивање, уговора, из 1937. означило је почетак акутних тензија између две змље, исте 1969. године Садам Хусеин, изјавио је:“Ирачки сукоб са Ираном, везан је за Хузестан, који је анексиран, од стране Ирана за време стране владавине.“ Убрзо после тога, Ирачке радио и ТВ станице почеле су са емитовањем програма, на територтији „Арабистана“, у коме је отворено, позивали арапско, чак и белуџко становништво Хузестана, на побуну против, шахове владавине. Телевизијске станице из Басаре, почеле су да прикакују ирански Хузестан као део Ирачке територије, и да , његове нове провинције под именом „Насирија, а за Иранске градове, су коришћена искључиво арапска имена.
1971.године односи између Ирака и Ирана су прекинути.
-Жедна земља-Пешчани сат-
Након што је Иран, анексирао острва Абу Муса, Већи и Мањи Тунт након повлачења Британаца са њих.
1971.
Ова острва која се налазе унутар Персијског залива, чувају Ормуски пролаз, виталан за поморски саобраћај, из и у залив, нису била насељена, и сем стратешке, нису имала никаку другу вредност. Користећи, војну надмноћ, Иран, је његова три острва, прогласио својом територијом.-Иранска војна надмоћ, зауставила је сваку потенцијалну акцију, УАЕ, и Ирака, у правцу ослобађања, ових територтија, од иранског присуства. Као освету, због претензија, на Хузестан и њеоговог присвајања, те подршке, УАЕ, Иран, је започео, активно да подржава, Курдске, националисте, у њиховој борби, против Ирачке власти, Иранци, су наоружавали, Курде дајући им, чак на коришћење базе, и болнице, на иранској територији, Овакво стање, резултирало је, великим тензијама, које су марта 1974. Године, ексалирале, у низ пограничних сукоба, између, Ирачке и Иранске војске, који су трајали целу годину до марта, 1975. Када је Ирак, покренуо офанзиву, у току које је први пут, отворено прешао на територију Ирана. Без обзира, на употребу, тенкова, и чињеницу да су Ирачани, напали на више места, дуж границе са Ираном, убрзо су одбијени од стране много веће и модерније, Иранске војске, која је у том тренутку,
била пета по величини, војске света. Поготово се истакла улога, модерног и великог Иранског, ратног ваздухопловства, које је било сачињено, од трупа најмодернијих ловаца, Ф-4, фантом, и Ф-5, Тајгер. Ирачко руководство, је схвативши, да не може да се носи, са Иранском војном снагом, затражило примирје, које је потписано у Алжиру, 6.марта 1975.године.
У току периода од 13.јуна, до 26.децембра, исте године, постигнут, је низ билатералних споруазума, којима је остварено примирје између две земље, Алжирским споразумом, договорено је, да Ирак, уступи, Ирану шат ел Араб дуж, целог телвега, у замену, за нормализацију односа, и прекид, Иранске помоћи, и Америчке, Курдским борцима, што је омогућило брзу победу, Ирачких снага, у кампањи, за коју се тврди, да је однела животе, преко 20000 Курда.
Односи између, две земље, накратко су се поправили у току 1978. Године, када су Ирански агенти, у Ираку, открили, да се спрема државни удар, финансиран од стране, Совјетског савеза, с намером да се са власти збаци, Садам Хусеин.
Иранци су ове информације, проследили Хусеину, који је у знак одмазде погубио велики број генерала и чланова владе, који су били део завере.
У знак захвалности према Ирану, Хусеин, је протерао. Из Ирака Ајатолаха, Рухола Ха Хомеиниа, Шиитског религијског вођу, који је био главни заговорник борбе, проитв, шааха и увођења, Исламске републике, а који је живео у Алилу у Ираку од протеривања из Ирака, 1964.године, упркос овоме Садам Хусеин, и Ирачка елита, сматрани су Алжирски споразум, као тренутно примирје, никако као коначно решење, Ирачко-иранског, спора, и поучени негативним искуством, из пограничног конфликта, 1975. Године, почели су обимне, реформе, и наоружавање, војске чекајући, одговарајућу прилику, да разреше питање, Шаш ел Араба.
Односи након Исламске револуције
„Знам о томе чика Ахмеде, читао сам
Са Викпедије, с које ти управо читам!'
-не!-рече му Акбар.
-Је л знаш за ону легенду о добром Муслиману, који је крену на хаџилук у Меку и Медину. И од умора и од жеђи, и глади он беше, у месецу рамазана, и постави шатор.
У пустињи га срете, чудна дјева (камила)=, која му је тражила да и она уђе, у његов шатор, и заштити се од сунца.
Е та легенда, говори, ако смо наднмоћнијем Иранском народу, мало, по мало, дали, да нам освоје и прекроје мапе и територије, по жељи моћника САД. Они су свугде, по свету уплели прсти и скројили многима судб -ине!
-Шта је рекао хаџија камили!?
-Ево саду ћу да пребројим зрна пасуља...
-У ствари, то је била игра стрпљења!...
-Многи си ишли срцем, и Шиити и Сунити, и изгубили главе, за оно у шта су веровали.
-Требало је куповати време, тензије, би се смањиле, губици би били мањи, а рат би можд а ТРАЈАО КРАЋЕ, И АКО БЕСМИСЛЕН.
Сада Акбар прича причу, чика Ахмеду:
„неког ходочасника старца су напали разбојници, на путу за Меку и Медину.
Пустињски цвет беле боје, даје мир свог овог света!.рече старац.
Старчев јецај свог у ритама, проломи се пустињом, Багдада, и до ушију Џасмина, младића који је одмах притрчао, и посекао сабљом, једног разбојника, а другог је прогнао.
Старац је Џасмину био до Алаха захвалан, и обећао да ће му, испунити жељу, да у току дана дође на пијац.
Пијац, ко пијац, био је необичан по томе, јер је имао башту, а у њој су расла три врло необична цвета. Један јеј био црвене боје, и он му је обећавао све девице овог света.
С којима би био као султан у харему..
Бели цвет, који је попут пузавица, досезао до земље, жедне воде, у пустињском песку, му је обећава, сав мир овога света, а златне боје цвет, који је био налик, великој шкољки, из мора, или неком малом грамофону, свом богатству, и злату, од песама, које је по ваздан Џасмин, певао.
Младић Џасмин, је стао да размишља на глас, :“ако има сво богатство , убиће ме као што сам ја посекао разбојника од кога си ти старче бежао.
-Ако узберем, црвен цвет, своје телео у првим брачним ноћима, даће ми најлепше девојке арапског света, али бих добио килу, међусобно љубоморне једна на другу , због мене, би ме отровале, и скончао бих живот, пре времена...
Уберем ли бео цвет, имаћу мир, овога света, и доћи ћу када доживим дубвоку старост, попут тебе, у божју близину, и рајску сладост.
Убра бео цвет, и тако би.После много година, када младић Џасмин, остареше, он се одлучи у свом миру да ходочасти, у Меку и Медину, и успут, га попут старца, којег спасаваше, нападоше, два разбојниука.
-Чувши вапај, један од шиита, или сунита, не знам баш сад, прискочи у помог и једног уби, хицем из пиштоља, а другог, с иситм пиштољем заплаши и протера.
Крај приче.
Добра ти је ова прича, поучна, не знам што си ми је испирчао!?., Користиће душманима исламског света.
Него колико ти је потребно, да објавиш, онај твој ртоман рече му у доколици, Ахмед.
Хиљаду долара $, за почетни тираж!!!
-Чика Ахмет отвори сеф, и стави на сто десет новчаница, од по сто долара($.)
-Очи Акбара, се уцаклише, зеленилом новчаница, као зеленом лампом, из читаонице, у којој је сакупљао грађу за роман.
-Када ћу ти вратити!?
-Када имаш!?
-Не дугујеш ми ништа сим захвалности,
-Ставићу на једној шлајфни захвалност:
!“чика Ахмеду, у захвалност, за причу о шиитима и сунитима,
-Добро, добро,
Готово га прекиде, у ток умисли, Акбара.
-Када имаш лет!?
-Колико већ сутра, из Тел Авива, се враћам, за моје сеоце Жедна Земља,
-Посети гробове, најмилијих у бесмисленом рату.
-Хоћу чика Ахмеде
-Сат већ беше исцурео, и он га окрену на горе, да опет цури...
-Отпрати Акбара из канцеларије..
-Где си одсео“?
-У хотелу са хиљаду звездица!...
-Мислиш на пустињу, на џамију, хоћеш ли преноћити под ведрим небом, пред џамијом, ко Јерусалимски пас!?
-За боље и нисам, то је мој труд, подвиг, драгом Алаху.
-Добро Акбаре, не замерам ти.
-Повуче се усвоју спаваћу собу, Ахмед, из радне собе.
-После пар месеци-
„Акбар је држао са усхићењем примерак свог првенца, : Пешчани сат- Жедна земља.
Сеоце, тачније школа, у којој је држао промоцију била је препуна и чика Ахмед, је долетео из Јеруасалима, на промоцију.
Књигу није наплаћивао, мештанима, сваком би потписао књигу, и савио би се, пољубио му руку ,коју је потом ставио на чело.
Нешто попут благослаова духовника из православног света.
-Чика Ахмед, о коме је толико причао својим мештанима, само је прислонио на груди и загрлио га чврсто, као оца.
Стисак руку, и сузе радоснице, говорио је више о дирљивом сусрету...
После су роман : Пешчани сат- Жедна земља, преводили на многе светске језике...
Њујорк Тајмс, је откупио од чика Ахмеда, који је био издавач, рукопис, и он је просто плануо у западном свету у Америци.
Након тога се Акбар одужио, сеоцу Жедна земља, и роду, и чика Ахмеду, који је сав дуг 1000$ (хиљаду долара), ставио у џамији.
Саградио је бунар, и чесму за све који су главом и животом платили у бесмисленом рату, између Ирака и Ирана.
Душан Дојчиновић је рођен 1972. године, у Лесковцу. По струци је економиста. Пише поезију и прозу различитих жанрова. У рукопису има једночинку „Уцењивачи“ и новелу „Пешчани сат-жедна земља“. Хаику му је објављен у зборнику „Звук воде“. Живи у Лесковцу.
