Ana Stjelja: Ona, Lakšmi
Kada bi se pojavila u svom raskošnom tirkiznom sariju oivičenom trakama boje starog zlata, sa krupnim plavim bindijem na čelu, duge talasaste kose kroz koju bi tako šarmantno provukla svoje dugačke prste sa kojih šljašti perfektno urađeni moderni manikir, upotpunjen isto tako efektnim prstenjem, u svoj svojoj eleganciji i bramanskoj gospodstvenosti, iz obližnjih ulica jedne siromašne indijske četvrti, počele bi da se okupljaju hidžre. Kao da je u masu ušetala sama boginja Lakšmi ili neka bolivudska zvezda pred čijom pojavom zastaje dah.
Uzbuđene hidžre gotovo bi opkolile Lakšmi koja je plenila svojom pojavom i po ko zna koji put svojim neodoljivim osmehom poželela da dâ tračak nade i podrške koju im je nesebično pružala i decenijama pre. Kad god bi nogom stupila na tlo neke od transrodnih zajednica hidžri širom Indije, Lakšmi bi bila dočekana radosnim povicima hidžri koje bi je pozdravile ritualnim plesom po kojem su bile poznate od davnina. Pred njom bi prodefilovali raznobojni sariji, simbol ženstvenosti ovih posve neobičnih osoba sa margine indijskog društva.
Ona, Lakšmi Narajan Tripati, četrdesetjednogodišnja dama najviše indijske kaste bramana koja je sebe nazvala po moćnoj boginji Lakšmi, životnoj saputnici boga Višnu, imala je dovoljno hrabrosti da u jednom trenutku svog života, pre svega svojoj porodici, a potom i celom svetu obznani istinu – da želi da postane hidžra! Sav raskoš i sve prednosti života bramana zamenila je životom u okviru “prokužene” zajednice za koju uvek ističe da je jedna od najstarijih transrodnih zajednica na svetu.
U Indiji, podeljenoj strogim kastinskim sistemom te duboko ukorenjenom tradicijom koja se ne menja vekovima, ovo je bila i više nego šokantna odluka. Ali za Lakšmi to je bio jedini izbor, onaj koji je napravilo njeno srce i od koga ni po koju cenu nije nameravala da odustane.
Koliko god to teško palo njenim roditeljima, posebno ocu kada se prvi put suočio sa istinom, Lakšmi je bila svesna toga da je od samog rođenja zarobljena u telu muškarca, ali da se ne oseća tako, i da u skladu sa svojim unutrašnjim osećajem to ne želi da bude. Svoje visoko obrazovanje i preko potrebnu podršku porodice te umetničku sklonost i vrsnu retoriku iskoristila je da progovori o problemu o kome se u Indiji nerado govori, a to je da na ovom svetu postoje transrodne osobe koje se ne osećaju ni kao muškarci ni kao žene, već kao treći rod. Lakšmi je svoj izbor napravila hrabro, utemeljenje tražeći u svetim knjigama i indijskim epovima poput Ramajane i Mahabharate koje rado citira kad god ima prilike da govori pred velikim brojem ljudi širom sveta koji je pomno slušaju i koji joj se dive. A ona se divi i sama sebi, posebno na početku dana kada bi satima sedela ispred ogledala, pažljivo na svoje lice stavljajući tradicionalni make-up koji indijske žene ulepšava vekovima unazad. Posebno bi joj srce zadrhtalo kada bi na svoje pune usne stavila crveni ruž, po kome je i nazvala svoju autobiografsku knjigu (“Red Lipstick”), sa podnaslovom „Muškarci u mom životu“, koju je objavila renomirana izdavačka kuća Penguin. Potom bi veoma pažljivo, sa puno radosti, oblačila jedan od svojih brojnih elegantnih raznobojnih sarija koji su joj savršeno pristajali i činili je ponosnom na to što jeste. Volela je sebe i bila u skladu sa sobom i to osećanje zadovoljstva niko nije mogao da joj poljulja niti oduzme.
Kad god bi posetila neku od zajednica hidžri, Lakšmi bi sa strpljivošću i sa punom pažnjom satima slušala šta muči njene sunarodnice sa kojima se saosećala, poput majke ili starije sestre. Iako pripadnica najviše kaste, Lakšmi je bez imalo snobizma sedela u sobama i sobičcima u katkad neljudskim uslovima ne bi li saslušala sve probleme sa kojima se suočava LGBT populacija u Indiji, a posebno hidžre kojima i sama pripada. Ona, tako dostojanstvena, obrazovana i prefinjena, okružena uglavnom “otpadnicima” iz svojih porodica, vere i tradicije, sa toliko ljubavi i podrške razgovarala bi sa svakom hidžrom koja bi joj se požalila.
Hidžre su u Indiji poznate od davnina, one se pominju i u svetim knjigama, ali su u društvu obespravljene, ponižavane, zlostavljane i služe samo da se pored njih prođe, da ih neko na ulici prostreli pogledom, seksualno iskorišćava, ili eventualno da im iz sujeverja svojstvenog samo hinduistima, zatraži blagoslov kako ih ne bi pratilo prokletstvo hidžri. One sebe vole da nazivaju i kinar (kinara) prema induskom mitološkom biću koje je jednim delom čovek, delom konj, delom ptica. To su prema mitologiji bila nebeska bića, obdarena za muziku i ples, bića koja vole, koja su voljena i koja dugo žive. To su bića koja nikoga ne mogu da povrede, veoma su osećajna i fragilna, poput ptica. Neko ih opisuje i kao vile koje imaju dvostruku prirodu, dvopolna bića koja obitavaju u jednom telu i koja jedno drugo obožavaju i poštuju, te na koje se gleda kao na polubogove. Njihovo postojanje se vezuje za prostore Indije, Indonezije, Tibeta, Pakistana i deo su kako indijske, tako i budističke mitologije. Njihovo ime kinara na sanskritu, posve simbolično, ima značenje “da li je ovo muškarac?”
Ovo pitanje je Lakšmi sebi odavno postavila i na njega odgovorila i tako razrešila svoju ličnu dilemu. Ali nije se tu zaustavila. Želela je da pomogne i drugim ljudima poput nje kako bi oslobodili ono zarobljeno biće u sebi i na svom životnom putu koračali kao hidžre. Tako se njena dugogodišnja borba, javno istupanje i razgovori na veoma osetljive teme, kako sa pripadnicama najnižnih slojeva hidžri tako i sa zvaničnicima na najvišem nivou u Indiji i svetu, na kraju ipak isplatila. Lakšmi je postala ikona ove obespravljene populacije i jedna od najuticajnijih indijskih aktivistkinja koja će zasigurno biti zapisana zlatnim slovima u modernoj istoriji Indije kao ličnost koja je svojom harizmom, obrazovanjem i upornim borbom uspela da postigne nemoguće, a to je da Vrhovni sud Indije prihvati da pored žena i muškaraca postoji i treći rod čime su hidžre i zvanično postale deo društva sa pravom glasa i pravom da se izjasne kao treći rod. Uspela je čak i da postane prva transrodna osoba koja je 2008. godine Aziju i Pacifik predstavljala u Ujedinjenim nacijama. Njen glas se uvek daleko čuo i uvek je imao odjeka, jer ona je Lakšmi.
Lakšmi je uspela da se izbori sa svim predrasudama, ali taj put nije nimalo bio lak. Njen život katkad naliči na život heroina Almodovarovih filmova koje same biraju svoj put, a koji kroz svoje filmove tako vešto najmračnije teme i događaje “začini” šarenolikim dekorom ili svojevrsnim kičom kojim zapravo samo naglašava sav apsurd ljudskog postojanja. Ako bi se Almodovar ikada odlučio da snimi film inspirisan Indijom ili nekim delom njene kulture onda bi Lakšmi bila njegova muza, centralni lik (mada bi njena pojava u samoj jednoj sceni njegovog filma bila dovoljna da zablista) neke crnohumorne priče ili čak kempa u kome bi zasigurno Almodovar zasijao u svoj svojoj kinematografskoj genijalnosti. To bi bio svakako još jedan jedinstven i neponovljiv film sa junakinjom koja je sama po sebi neočekivani zaplet, te umetnički hibrid svoje vrste. I sama umetnica, plesačica i glumica, zaljubljena u svoju ženstvenost i umetnost, Lakšmi bi tu rolu maestraelno odigrala i celom svetu pokazala da izgled, vera, nacija, rodna pripadnost nisu važni za određenje jedne ličnosti i njene lične sreće, već je to njena unutrašnja snaga, ono što kao klicu posebnosti nosi samo ta osoba i nijedna više. Borbenost i vera u sebe je ono što Lakšmi propoveda, a to je najjača mantra na svetu. Ne postoji taj guru niti duhovni vođa koji može bolje jednog čoveka da uputi na pravi put osim njega samog i njegovog unutrašnjeg glasa, onog koji mu je podario Bog koji ga je i stvorio onako kako je On želeo.
Ona, Lakšmi, utrla je put mnogim ljudima koji su rođeni različiti, da nikako ne očajavaju, da se ne pokore predrasudama, strahu i osudi okoline već da snagom svoga glasa hrabro ustanu i progovore: “Ovo sam ja!”
