Прича из старе Турске „Замбак-ханум“, Јелене Ј. Димитријевић

ЗАМБАК-ХАНУМ[1]

(ПРИЧА ИЗ СТАРЕ ТУРСКЕ)

Замбак[2]-Ханум, млада жена Арслан-Аге, чувеног берберина цариградског, једног мајског јутра сеђаше у својој соби и горко плакаше. Сунчеви зраци продираху кроз густе решетке и падаху на њено филдиш[3]-чело и замбак-лице; а Мраморно Море је хујало, као да је младу жену час тешило а час растуживало, или као да јој је помагало да плаче. Стара ашчика повири у собу, па се склони и шапуће: „Треба да плачеш, кад проводиш такав ропски живот.“

И наједанпут, у соби се појави једна ханума, висока и мршава, трипут Замбак-Хануминих година; и видевши младу хануму да горко плаче, управо да јеца, она узвикну:

– О, џанум[4], шта ти је! Па севши према њој, рече:

– Седиш у соби и плачеш у овако красно јутро, кад у твојој башти не пева само славуј, но и ружа, његова драга и другарица!

На ове речи, Замбак-Ханум заплака гласно, као дете.

Старија ханума, Замбак-Ханумина прва комшика, чисто се забрину: Шта то може бити! Зашто оволико и овако плаче! Те је нежно, као мајка или старија сестра, упита:

– Јеси ли штогод чула о својима? Како ти је са здрављем мајчица?

– О, Зумбрит[5]-Ханум, сестро, сестрице!.. Моја најприснија пријатељица, моја другарица... Зумбул-Ханум... И плач јој не даде да доврши.

– Болесна?

– Зар то није страшно, ужасно!.. Моја другарица је... Алла'! узвикну и подиже плачне очи к небу.

– Мртва... Алла' рамет олсун![6] рече гошћа с покоравањем Божјој вољи, и подиже се.

– Испрошена... Зумбул је испрошена; а ја... ја... муцаше Замбак ридајући.

– Алла'! Алла'! Алла'! узе се чудити Зумбрит, па рече!

– Кажи ми, Замбак-Ханум, шта ти у томе налазиш страшно ако је која девојка испрошена? Ти, срећна у браку? Па прште у смех.

– Не смеј се, Зумбрит-Ханум, кузум[7]! Кад сам чула да ми се другарица удаје, ја сам се радовала. О, колико сам се обрадовала кад њина слушкиња дође и донесе ми хабер[8] да се Зумбул удаје... А јуче, та иста слушкиња дође да ме зове на свадбу... Сад знаш зашто плачем... Свадба је данас; а он... Он је љубоморан као тигар... За три године изишла сам шест пута... Двапут у години, на два Бајрама... И увек сам излазила с њим; ишли смо његовим и мојим родитељима да им пољубимо руку... И никад се досад нисам бунила, зато што сам знала да ме воли... А ја... и ја сам њега волела... Али данас, то је сувише!.. Моја присна пријатељица, моја другарица... И не доврши, јер се загрцну од плача.

– Јеси ли му казала да ти се другарица удаје? Јеси ли га молила да те пусти на њену свадбу?

– Јесам... Јесам... Али он се правио као да не чује, као да је глув... Па отиде у дућан, а ништа не рече... И ја се осетих несрећна, ужасно несрећна, први пут како сам се удала, и први пут у животу... О, шта да радим, Зумрит-Ханум, сестро?

– Шта? Несрећна? Људи су такви, себични. Они жене не сматрају као робиње, него као драго камење у своме прстену и као цвеће у својој башти. Ја сам Зумбрит (смарагд), ти си Замбак, твоја другарица је Зумбул. Драго камење могу да воле, и може да им изађе из воље, па да га замене другим... Цвеће воле кад се расцветава, понеко и док цвета, али чим почне да прецветава, замењују га свежим...

– О, Зумбрит-Ханум, ти тако говориш само зато што не волиш Хасан-Агу...

– Ја сам га волела дотле док је у своме прстену имао само драги камен зумбрит; али како је поред њега уметнуо и јакут (рубин), ја га не волим... Ти бар знаш да ми је довео ортака...

– Да, Зумбрит-Ханум... Али Арслан-Ага, мој муж...

– Твој муж се, још за сада, само замбаком кити, и само замбак мирише; и чува га само за себе, и кад треба и кад не треба. Али, ти си муслиманка, па мораш бити мало лукава, то јест мудра. Јеси ли, бога ти, икада за ово три године преварила мужа ?

– Ја?! О, Алла'! узвикну Замбак пренеражено и преста плакати.

– Кажи ми, јагње, немој крити од мене?

– Шта говориш, Зумбрит-Ханум? Никад! Никад! одговори она и силно поцрвене.

– То значи да ниси жена, но гуска.

– Зумбрит-Ханум! узвикну млада жена као да протестује.

– Јеси, дете моје, али не знаш да си. Сувише си млада. Али данас, ти мораш бити мудра, и да га превариш. Да га превариш на један начин који није срамотан и ружан. Сестрице Замбак! Ја ћу сместа отићи мојој кући и донети чаршаф моје свекрве. А ти се обуци у оне своје нове црвене свилене шалваре. И метни на главу, на руке и око врата сав свој накит. И накити се ружом из своје баште. Само немој да се намиришеш... Па кад будеш готова, обуци озго црни чаршаф моје свекрве, и пођи на свадбу своје другарице. А и ја ћу с тобом. Ја ћу те пратити као твоја мајка или твоја робиња, мада ћу бити у ружичастом свиленом чаршафу као младица и као госпођа.

– Да преварим свога мужа! Алла'! узвикну млада жена и побледе, и одмах поцрвене као руже што цветају у њеној башти, или као оне свилене шалваре које је требала данас да обуче.

– Немој да си гуска! Не губи време, него се облачи. Далеко је Бебек[9]. Мифет-Кадун! Мифет-Кадун!

– Стара ашчика појави се на вратима.

– Јагње моје, Мифет-Кадун, помогни својој младој хануми да се обуче. А ја идем кући да обучем ружичаст чаршаф, па да дођем да је пратим... О, погрешила сам! Замбак-Ханум ће мене да прати, пошто ће она обући чаршаф моје свекрве. Ха, ха, ха! Кроз пола сата, ти мораш бити готова, Замбак-Ханум.

Замбак се обуче брже него икад. Била је дивна, али и расејана. Или, управо, била је као у неком делириуму, као дервиши кад се моле Богу. Она заборави обоје, и пријатељицу и мужа. Она је само била свесна да излази из куће и иде на улицу. А њена верна ашчика, док јој је помагала да се обуче, била је веома весела, и с маха на мах узвикивала је: „Ако! Тако њима треба!“ А кад виде своју госпођу обучену и лепу као мајску ружу, она је попљува и рече: „О, Машалла'!“ што ће рећи: „Не буди урока!“

Замбак-Ханумина комшика дође прерушена у младу жену. А она преруши младу жену у стару, обукавши јој црни чаршаф своје свекрве. Па изиђоше на улицу, седоше у једна кола и одвезоше се чак до моста Валиде-Султан. Ту седоше у једну лађицу и запловише према Бебеку. Замбак-Хануми се учини као да Босфор данас види први пут, иако се на његовој обали родила и одрасла. И не само босфорске китњасте, живописне обале, но и ведро плаво цариградско небо учини јој се као нека лепота из неке њине источне бајке.

Њих две осташе на свадби до турске икиндије[10]. Замбак-Ханума се занесе музиком и песмом турских свирачица и певачица и игром младих играчица обучених у лаке хаљине скерлетне боје. Нарочито се беше занела оделом и накитом турских госпођа и хаљином своје пријатељице, срећне невесте (да, срећне, пошто је полазила за човека кога је пуне три године познавала и волела – кроз решетке...).

Иако су њих две на свадбу дошле последње, са свадбе су пошле прве, јер се млада жена тргла из сна на јави, сетивши се свога мужа, и да га је преварила... Она је гледала да је он, кад дође на вечеру, не само затече код куће, него и свучену, где седи крај ђерђефа и везе.

Али у тесној и кривој чаршији, где је пред вече велики промет, и где је берберница Замбак-Хануминог мужа, Арслан-Аге, кола им се сударише с некаквим гломазним сакаџиским колима, и то тако силно и наједанпут, да од потреса оне обе испадоше из кола. А у паду, Зумбрит уби чело а Замбак колено. И свака од њих опипа, истина несвесно, убивено место подигавши, опет несвесно, једна вео а друга чаршаф и шалваре... Али Замбак сместа дође к себи и скочи у кола. То исто учини и Зумбрит. Замбак од стида што је у чаршији пала није просто ништа видела, па чак ни то, да се тај случај – који, хвала Богу, није био баш толико несрећан, пошто су се тек мало убиле – десио пред самом берберницом њенога мужа.

Чим стиже кући, она се свуче и обуче једну ружичасту широку хаљину, у којој је њен муж врло волео; па се набели, нарумени и намириса, и седе за ђерђеф да везе. И мало, па ето ти јој мужа, Арслан-Аге, бербера. Она устаде и одговори му на његово „добро вече“. А он, преко свог обичаја, тек што седе узе да јој прича шта се мало-час десило пред његовим дућаном. Она везе и чини се невешта. „О, каква брука и срамота! Млада жена разби чело, а стара колено. У младе жене бејаше се подигао вео, те јој трговци видеше разбивено чело. А ја, мислим да сам само ја видео старе жене колено. А да се то нешто десило младој жени, и да јој је туђ човек видео колено!! Па да је она нешто била моја жена: ја бих јој, чим бих кући дошао, избацио чаршаф и пече напоље и окренуо бих јој ципеле врховима према излазу...“

Он то говори, а она дрхти и чини јој се да хоће да се онесвести. А ни речи не проговори, било што се чуди, било што те две жене због њиног злог удеса сажаљева.

Пошто беше млада и побожна, она, иако се ослободи страха кад виде да он ништа не сумња, поче да осећа нешто горе од страха – грижу савести. Три дана и три ноћи проведе у страшном немиру. „О, ја му морам казати!“ Али, како да му каже, сирота, кад је љубоморан као тигар. Он је, истина, не би растргао зубима, али би је испратио њеним родитељима; она то зна. Па како би живела без њега, кад га воли!

И напослетку, она се реши да му каже. Кад легоше у постељу четврто вече, он је измилова, па јој окрете леђа и заспа. Заспао је тако тврдо, да га ни топови не би могли пробудити. Она се тада подиже на лакат, прислони своја уста на његово уво и прошапта:

– Арслан-Ага! Она жена што је испала из кола пред твојом берберницом и разбила колено, била је – твоја жена.

И тада леже, пребаци своју руку око његова врата и заспа сном праведника, као што је и он спавао.

(Из часописа „Мисао“, књ. XIV, св. 4, Београд, 1924)

Приредила: др Ана Стјеља

[1] Ову приповетку ̶ у оригиналу на енглеском ̶ писац је читао на једном женском поселу код Mrs Wice у Њујорку. Прим. аут.

[2] На турском језику значи «љиљан». Прим. прир.

[3] На турском језику fildiş значи слоновача, односи се на боју лица. Прим. прир.

[4] На турском језику «canım» у значењу «душо моја». Прим. прир.

[5] На турском језику zümrüt значи смарагд. Прим. прир.

[6] Турски израз «Allah rahmet olsun» има значење «Покој му души». Прим. прир.

[7] Турски израз (од милоште) «kuzum», (дословно јагње моје) има значење «мило моје». Прим. прир.

[8] Турска реч «haber» у значењу «вест». Прим. прир.

[9] Део Истанбула. Прим. прир.

[10] Подневна молитва. Прим. прир.